Лисабонски уговор

Лисабонски уговор је ступио на снагу 1. децембра 2009. године. Донет је у циљу јачања капацитета ЕУ, побољшања ефикасности органа ЕУ и поједностављивања поступка одлучивања. Лисабонски уговор допринео је повећању ефикасности у процесу одлучивања, демократичности, јачању улоге Европског парламента и утицао на то да наступ ЕУ на спољнополитичком плану делује "јединственије". Лисабонски уговор у великој мери представља одговор на проширење ЕУ из 2004. и 2007. године.

За разлику од претходног нацрта Устава ЕУ, Лисабонски уговор не обједињује или замењује све претходне уговоре ЕУ већ их допуњује. Кључне промене које уводи Лисабонски уговор односе се на повећање броја области у којима се гласа на основу квалификоване ("двоструке") већине у Савету министара, јачање законодавне улоге Европског парламента и укидање система стубова. Три стуба успостављена Уговором из Мастрихта се стапају у један, односно замењени су различитим нивоима овлашћења ЕУ.

У области Заједничке спољне и безбедносне политике Лисабонски уговор уводи функцију Високог представника за заједничку спољну и безбедносну политику, који је на челу Службе за спољне послове ЕУ. Одлуке везане за спољну и безбедносну политику Савет министара доноси једногласно, а на предлог Високог представника или на иницијативу државе чланице. Спољна служба има организационе јединице које су задужене за праћење земаља у развоју и земаља кандидата. Она припрема и иницијативе на плану спољне политике, али се коначне одлуке доносе на међувладином нивоу.

предходна