Придруживање Европској унији треба разликовати од поступка приступања. Придруживање се разликује од пуног чланства одсуством два елемента- субјективног (недостаје воља уговорних страна да заснују однос припадности Заједници) и објективног (придружена држава у доношењу одлука ЕУ и формирању воље заједнице). Уговор о приступању подразумева да једна држава не чланица улази у круг држава са једнаким правима и обавезама, док се Уговором о придруживању не заснива чланство/припадност Заједници, већ он представља уговорну сарадњу са не чланицама.

Из међународно правне способности ЕУ произлази да Заједница може закључивати уговоре са трећим земљама или међународним организацијама.

“Заједница може са једном или више држава или са једном или више међународних организација закључити уговор о придруживању, којим уређује међусобна права и обавезе, заједничко наступање”.

За спровођење ове одредбе уговора утврђује се "посебан поступак" тј. образују се посебни органи за сарадњу који функционишу независно од органа Заједнице. Поступак придруживања започиње подношењем захтева заинтересоване стране који подлеже разматрању унутар Заједнице. Комисија након разматрања захтева предлаже Савету препоруку, а Савет овлашћује Комисију за почетак преговора. По завршетку преговора следи закључивање уговора.

Слом комунизма и промене у Источној Европи довеле су тога да је ЕЗ/ЕУ морала да организује своје односе са земљама Средње и Источне Европе. Европска унија је прво започела преговоре о политичкој, економској и привредној сарадњи са Пољском, Чехословачком и Мађарском. Придруживање источноевропских земаља требало је да омогући припрему ових земаља за пуно чланство. Након годину дана преговора, 1991. године су потписани Европски уговори са ове три¹ земље, а 1993. године и са Румунијом и Бугарском. Европски уговори су предвиђали подршку привредном развоју и гарантовали слободно насељавање и обављање делатности држављанима чланица ЕУ на територији државе партнера придруживања и обрнуто. У погледу индустријских производа било је предвиђено потпуно отварање тржишта ЕУ које се остваривало у одређеним роковима, док је придруженим државама било омогућено да штите своје тржиште у периоду од 10 година, до истека рока уговора.

предходнаследећа